BRAJAN RAŠIĆ, FOTOGRAF
Gotovo da nema te muzičke zvezde koju Brajan Rašić nije gledao kroz objektiv svog fotoaparata. Naš čuveni fotograf je pre gotovo pola veka beogradski Dorćol zamenio Cirihom, potom i Londonom, u kome je ostao. Voleo je fotografiju. Voleo je rokenrol. Onda je spojio te dve ljubavi. Na našu i sreću brojnih muzičara širom planete, čiju je neverovatnu energiju “hvatao” na koncertima.
Rašić se u priči za Premium Srbiju priseća profesionalnih početaka, otkriva da li je ikad nešto promaklo njegovom oštrom oku i hitroj ruci, gde je fotografija danas i ima li Srbija atraktivne zvezde koje rado beleži kamerom.
Autor je na stotine hiljada fotografija poznatih muzičara, poput Dejvida Bouvija, “Rolingstonsa”, “Oejzisa”, Ozija Ozborna, Tine Tarner, Ejmi Vajnhaus, Tejlor Svift, a samo “mali deo”, njih 100.000 i ovog trenutka prodaje najčuvenija agencija na svetu. Rašić kaže da je sve počelo iz ljubavi, ali da je čitav život samo od fotografije i živeo. Prve koncerte velikih zvezda, posle Beograda, počeo je da prati u Cirihu, da bi mu London doneo očigledno ono što je tražio – porodicu, muziku i legendarne fotografije.
– Danas znamo da su ti snimci legendarni, ali u to vreme, ko je mogao išta da misli? Kao i sve druge stvari u životu, kad si u tome radiš ono što veruješ da je dobro, i ne razmišljaš. Prođu godine, a u međuvremenu se dese i legende. Mnogo puta sam to doživeo u mojoj londonskoj karijeri. Ima nekih bendova koji ništa nisu značili. “Stray Cats”, na primer. Znam ih još kad su spavali na patosu u ofisu njihovog pi-ara u “Sohou” u Londonu. Onda naprave koncert u nekom malom pabu u južnom Londonu, na koji dođe Suzi Su iz benda “Siouxsie and the Banshees”, ja napravim neke fotke i posle postanu čuvene. “Stray Cats” su kasnije napravili veliki posao, bili su predgrupa “Rolling Stones”-ima u Americi. Ima takvih priča Bog zna koliko.
Kit Ričards i Brajan Rašić
* Kako Vas je vodio taj put?
– Uvek je, pre svega, kod mene postojala ljubav prema muzici. A i prema fotografiji. Uzimao sam još 70-tih godina neki očev aparat, ruski “Kijev”, slikao okolo devojke i društvo, trudio se i nešto umetnički da napravim. Samouk sam, ali to je sve nekako prirodno bio deo mene. Kupovao sam karte za koncerte da bih bio blizu muzičarima, pa sam uspevao da uhvatim neke trenutke, recimo kada Jan Anderson baca neke ogromne balone da se publika igra, milicija ih vraća njemu, on se nervira… To su bile lepe strasti za mene i moje društvo.
* Onda je sve krenulo u profesionalno pravcu?
– Profesionalni deo se dešava iz puke potrebe. Iz Ciriha sam 1979. otišao u London, nekim čudesnim putevima gospodnjim, nisam imao nikakve ideje, nego sam voleo sve da vidim. A u Londonu 80-tih godina je bilo nenormalno vreme, Margaret Tačer na vlasti, stalno neki štrajkovi, đubretari protestuju, London prljav, đubre na ulicama, pacovi trče. A meni je sve to bilo super. Pank je bio popularan. Dopadala mi se ta energija i krenuo sam da fotografišem. Nekad i po dva-tri koncerta za veče.
ANTOLIGIJSKI “ELEKTRIČNI ORGAZAM”
– Uradio sam fotke grupi “Strah”, mog prijatelja Aleksandra Saše Žikića. Radio sam sa Nikolom Čuturilom, koji ima izvanrednu ploču, ali je to sad “na ledu”. Od domaćih muzičara bih morao da izdvojim “Električni orgazam”. Sreli smo se 1981. godine i postali prijatelji. Na “Distorziji”, koja se smatra njihovim najjačim albumom, su moje fotografije na pozadini omota i unutra. Ima ih i još, na nekim njihovim studijskim i “živim” pločama. Slikao sam “Šarla akrobatu”, “Idole”, “Električni orgazam”, i te fotke su antologijske – kaže Rašić.
* Vaše fotografije su pune energije, momenata koje je možda teško uhvatiti?
– Nije to teško, jer ili jesi ili nisi. Može mnogo toga da se nauči, ali na kraju svako od nas to nešto ima ili nema, ume da uhvati detalj i trenutak ili ne ume. Takve stvari se ne uče. Kad bih znao kako to ide, patentirao bih. Kako treba da se fotografiše? Ne postoji odgovor na to pitanje.
* Kao što Bob Dilan kaže da su sve pesme u vazduhu, pa ako ih uhvatiš – uhvatiš, ako ne, neko drugi hoće?
– Tako je. Postoje ti neki momenti u univerzumu, ne želim da to zvuči pretenciozno. Kada bi umetnost mogla da se definiše, svi bismo bili umetnici. A nismo. Ali, u isto vreme, svi smo fotografi!
David Bowie i Brajan Rašić
* Živimo u doba apsolutnog fotografisanja, jer svako u džepu ima veoma dobar fotoaparat u svom mobilnom telefonu? Šta to znači za fotografiju?
– To znači da svako zlo ima svoje dobro i obrnuto. Zahvaljujući digitalnoj tehnologiji, fotografija je otišla stvarno daleko i postala svima pristupačna. U vreme kad sam ja bio fotograf, mogao sam samo da stavim film u aparat, da fotkam i razvijem film. Onda to ili valja ili ne valja. Danas su fotografi, zbog brzine i prodaje, prinuđeni da rade digitalno. Dugo sam se trudio da ostanem na analognom sistemu, ali nije bilo šanse, jer svi sve hoće sad. Za pet minuta fotografija je stara. Gotovo! Tehnologija je omogućila da fotografija napreduje, ali to je mač sa dve oštrice, jer onog trenutka kada svi sve znaju, to više nije interesantno. A fotograf danas manje-više može da bude ko god hoće.
* Ali, retki su oni koji od toga mogu da žive?
– Svako uglavnom ima svoj posao koji mu pokriva egzistenciju, a fotografijom se bavi iz ljubavi. Ja bukvalno 40 godina, uključujući i današnje vreme, živim isključivo od mog fotografskog rada. I kad ne radim, živim od toga. Imam ogroman opus i evo, sad dok pričamo najveća agencija na svetu prodaje moje slike. A, što kažu, i nad popom ima pop, pa su se tako moje kolege koje su radile 60-tih godina, dokopale rudnika zlata. Jer onaj ko je radio sa “Bitlsima”, “Stonsima”, onaj ko je slikao Džimija Hendriksa, pa ti su finansijski mirni odavno.
* Vi imate brojne fotografije, takođe sa legendama, Dejvidom Bouvijem, Ejmi Vajnhaus, slikali ste se sa Polom Makartnijem… Na jednoj slici Vam se Kit Ričards bukvalno veša oko vrata?
– Upravo je gledam, imam je uramljenu na zidu, sa Kitovim potpisom. Slikala nas je njegova menadžerka Džejm Rouz, nakon jednog divnog popodneva kad smo radili zajedno. Pored Kita mi je, takođe potpisana, fotografija na kojoj smo Pol Makartni i ja. Pol Makartni je najveća zvezda koja gazi planetom zemljom. I dokle god je on živ, biće najveći. Ne volim da merim na kantar koga više volim, jer je teško. Sa Kitom je sve opuštenije i kad se rad i posle toga, a sa Polom, pa ne možeš ti baš da se zezaš sa Polom Makartnijem. Ili sa Mikom Džegerom. Moja priča sa Mikom je ustvari priča koje nema. Nikad nisam uspeo ni da se fotkam sa njim, jer se osećaš kao da treba svog profesora nešto da pitaš, pa ti frka. Kit je pravi ortak.
* Da li vam je promakao neki momenat, a imali ste ga u oku? Videli ste ga, ali ga niste uhvatili?
– Sigurno ima toga. Slikali smo jednom “Oejzis” u usponu slave, pred 100.000 ljudi, “Prodidži” predgrupa, ludilo! Oni izlaze i Lijam Galager šutira neku loptu u publiku. Meni priđe legendarni fotograf magazina “Enemi” Endi Vilšer i kaže: “Naravno, Brajan ima fotku”, jer je on promašio. Kažem: “Pa imam”, i oni je objave, Endi je tačno znao da sam uhvatio trenutak. Ali, sigurno da sam i ja promašio dosta toga. Nešto se desi, pa pogledam dole, neko me gurne… Prođe trenutak.
* Gde živite sada, U Beogradu ili u Londonu?
– Ne sećam se kad sam ovoliko vremena provodio u Beogradu, iako sam britanski državljanin i u Londonu su moje tri devojke, supruga i dve ćerke. Za razliku od njih, ja ne moram da budem u Londonu. Moj posao ne postoji više, pod broj jedan, jer niko ništa ne radi, a one rade. Ovde imam gde da budem, imam drage prijatelje. Beograd je “ušuškan”, London je drugačiji, niko nema vremena, pa su i ta prijateljstva na drugačijem nivou. Onog trenutka kada prestanem da se viđam sa tim ljudima, a stojimo jedan pored drugog tolike godine, tako da to jesu moji prijatelji, sve pada. Kad prestane kolotečina života, koja čini moj rad, ničeg nema. U Londonu sam išao na najbolja mesta, zabave, partije, najbolje koncerte i to je bio moj život. Sada je sve stalo. A i nije to više London koji sam znao. I pre ovog stanja sam odlučio da je vreme da malo pustim kameru.
* Jeste li možda razmišljali da promenite fah, da fotografišete, na primer, lepote Srbije?
– Čudna su vremena, a meni u njima baš ništa ne nedostaje. Dosta mi je i fotografisanja. Ne može to da nestane iz čoveka, naravno, ali odmor od svega prija. Srbija je jako lepa, mogu da je fotografišem. S druge strane, koliko ja vidim predivnih fotografija bilo čega, uključujući i lepote Srbije. To sve već postoji. Ljudi slikaju dronovima, divim im se. Postoje majstori, mladi ljudi, koji sve to što i pomislim da bih možda mogao da radim, već rade na fenomenalnom nivou. Što se koncerata tiče, vuče se taj neki broj od oko 8.000 koje sam fotografisao i mogao bih da ne vidim više ni jedan u životu. Ali se, ipak, nadam da će i “Stonsi” koji su u cvetu mladosti, nemaju ni po 80 godina, još da sviraju, pa ću i ja još da uživam.
