ALEKSANDAR D. PETROVIĆ, POZNATI ACA SELTIK, FRONTMEN BENDA “ORTODOKS KELTS”
Koncert 17. marta
Koncert 17. marta
je sama srž našeg postojanja
Danas je Dan svetog Patrika. Danas po tradiciji očekujemo koncert beogradske grupe “Ortodoks Kelts”. Danas, drugu godinu zaredom, koncerta neće biti. Zbog pandemije. Sledeće godine je 30 godina od kako ovi “beogradski Irci” postoje. U međuvremenu je Aleksandar D. Petrović, poznatiji kao Aca Seltik, frontmen benda “Ortodoks Kelts”, postao i pisac, jer je nedavno objavljena njegova knjiga “Kuća od pesama”, urednik i voditelj na Radio Beogradu 1 je već odavno. Još pre nego što je postao “Celtic”.
Danas, umesto da đuskamo na njihovom koncertu i slavimo ovaj praznik koji je odavno prevazišao i verske i geografske granice, pa je iz Irske “zahvatio” gotovo ceo svet, baš danas umesto da se “zelenimo” svi sa popularnim “Keltsima” na koncertu koji je bio zakazan u Kombank dvorani, baš danas umesto da ga slušamo sa bine, mi pričamo sa njim. Aca Seltik o svemu iskreno govori, ali najbolje da krenemo od početka i pitamo ga kakav je Dan svetog Patrika za njegov bend i njega lično?
Veliki! Sa velikim “V”! Tako je sve počelo, i tako će i biti sve dok budemo svirali, pa i posle. Dakle, to je naš Rođendan, to je naša Slava, to je prvi dan u našem koncertnom kalendaru, i još mnogo toga. Postoji tu i jedna mala anegdota: fanovi su, pre ne znam ni ja koliko godina, odštampali fizički kalendar koji počinje 17. martom. To je naš 1. januar i naša Nova godina. U krajnjoj liniji, to je jedan od onih praznika koji su toliko nadnacionalni i iznad svih drugih merila, da je u svakom smislu naš. I dan danas mislim da nismo mi odabrali Dan svetog Patrika za našu muzičku, vremensku i svaku drugu odrednicu, već da je On odabrao nas.
Bend je uspostavio tradiciju proslave Dana svetog Patrika u Srbiji, dugu gotovo tri decenije, sami su je podigli i održavaju je, a drugi su se usput priključivali
* Kako se osećate kada se “do juče” nije znalo da će i drugu godinu zaredom korona da “pojede” Vaše tradicionalne koncerte? Danas su “Keltsi” trebali da praše u Kombank dvorani, ali ponovo ništa od toga. Čak ni uz restriktivne mere.
– Pa, nije to lako. Pre svega, psihički. Taj koncert je sama srž našeg postojanja kao benda. Kažu ljudi koji me posmatraju sa strane da se baš vidi da mi nedostaju scena i koncerti, a što ja ne mogu da primetim na taj način. U stvari, najteža je ova ‘oću-neću situacija. Najgluplja stvar je otkazivanje koncerta. Ovaj koncert ne može da se pomera, nema nikakvog smisla ako se svira na drugi neki datum. To nam je što nam je. Samo, dajte više, definišite šta može a šta ne može i da normalan svet može da planira bilo šta u životu na staze duže od par dana. Ali, ako je važnije skijanje od koncerta onda stvarno!
* Da se zadržimo, ipak, još malo na “zelenom” prazniku. Šta Vam je najdraže od njegovih simbola – detelina, zelena boja, muzika ili pivo?
– Pivo sigurno nije! Za mene to zasigurno nije simbol ovog praznika. Doživljavam ga kao, pre svega, muzički praznik, ali i kao nešto što simbolizuje neke stvari koje ja pronalazim u dubljim slojevima. To je, naravno, vrlo lično viđenje, a dobro je baš to što svako može da pronađe smisao koji mu odgovara.
Fanovi benda “Ortodoks Kelts” su, pre nekoliko godina, odštampali kalendar koji počinje 17. martom, jer ovog datuma za njih počinje Nova godina
* Kako biste voleli da se Srbija još uključi u obeležavanje Dana svetog Patrika? Da Vas neko pita šta biste predložili?
– Pa, znate kako, nismo mi zemlja u kojoj je Irska dijaspora toliko brojna da bi se to sad isticalo na ne znam kom nivou. I ovako mi prednjačimo u odnosu na mnoge. Ne bih sad da preuveličavam stvari, ali mi smo, eto, uspostavili tradiciju dugu sad već 30-tak godina i izuzetno sam ponosan na to. Sami smo je podigli i održavamo je i lepo je što su se i drugi usput priključivali. I ovo “ozelenjavanje” Beograda zelenim svetlima 17. marta je već veliki korak.
Ponosni na svoje pivo
* Kad smo pomenuli pivo, kojim se “obilato” obeležava Dan svetog Patrika, volite li Vi da ga popijete?
– A, ne! To je neka prilično davna prošlost. Trenutno mi je najveća ljubav čaj od đumbira sa limunom i medom! A za one koji su pivopije, izbacili smo naše pivo, “Orthodox Celts Irish Red”, u saradnji sa našim prijateljima, kraft pivarom “Gvint”, i veoma smo ponosni na njega. To je apsolutno naše omiljeno pivo – otkriva Aca Seltik.
* Ipak, ima svirke, nije da nema. Završavate sa “peglanjem” novog live albuma. Šta ljudi koji vole Vašu muziku mogu da očekuju na tom CD-u? Energiju kao na koncertu, ili možda i bolju?
– Na CD-u ne mogu da očekuju ništa jer CD-a neće ni biti! Biće samo vinila! Ploča! Stara dobra ploča! I to sa zvučnim zapisom jednog od energetski najboljih nastupa ikada, sa Beer Festa 2018. godine. Kompletan “Best Of” za zagarantovano muzičko uživanje kod kuće, pa, ako se, ne daj Bože, ovo stanje produži, bar ćete moći da nas slušate “uživo” sa gramofona!
* Poslednjih godina se vinil baš vraća u modu. Šta mislite o pločama iz ove perspektive napretka tehnike, invazije YouTube-a i interneta?
– Najradije bih vam poslao sliku moje kućne fonoteke. To govori samo za sebe. MP3 i digitalni formati su dobri kao informacija ali svaki ljubitelj muzike koji drži do sebe će vam isto reći: vinil nema konkurenciju.
I danas mislim da nismo mi odabrali Dan svetog Patrika za našu muzičku, vremensku i svaku drugu odrednicu, već da je On odabrao nas, kaže Aca Seltik
* Sledeće godine je 30 godina od postojanja benda? Kako ćete proslaviti? Kako Vam sad sve izgleda kada se okrenete i pogledate tri decenije unazad?
– Pa, sad posle svega što nam se izdešavalo u poslednjih godinu dana, a preti da potraje i tokom sledećih godinu dana, želeo bih da to zaista bude najsvečarskije moguće, sa svim avionima i kamionima koje budemo smislili do tada. I sad stojim pri stavu da ništa ne bih menjao za sve ove godine unazad ni za jotu. Svaki koncert, svaki album, svaki spot, svaki intervju, sve dobre i manje dobre stvari koje su nam se dogodile – to smo mi!
* Povodom zatvaranja ljudi u kuće izjavili ste da se nadate da će makar posle ove pandemije biti više dece u Srbiji? Šta ste Vi radili godinu dana, eto tačno toliko je prošlo od početka korone?
– Meni je ta godina “koju su pojeli skakavci” donela još jedno literarno izdanje, neko vreme koje sam posvetio stvarima kojima ovako možda ne bih, malo sam se šahovski aktivirao, malo studiram teoriju, i tako… S druge strane, na Radio Beogradu posla nikada nije manjkalo pa ni sad to nije bio izuzetak, čak imam utisak da smo za ovih godinu dana radili više nego ikad. Ono što je najbolje je vreme koje smo dobili da provedemo sa porodicom.
* Ne odustajete od te karijere na Radio Beogradu? Šta Vam ona donosi?
– Nikako! Pa, ja sam prvo ušao u Radio Beograd pa tek onda u Kelte. To je moja druga kuća. Ja sam od početka školovanja, pa sve dok nisam isterao tu svoju ideju, radio sve da uđem u Radio Beograd i ostanem tu. Ja sam čovek zvuka i to je moje prirodno okruženje. Znate, to kako ja doživljavam Radio Beograd možda više nije nešto što se podrazumeva, ali ga stvarno doživljavam kao glas nacije, što Radio Beograd i mora i treba da bude. Onog trenutka kad ga više ne bude u etru, znajte da više nema ni države ni nas.
Ništa ne bih menjao za sve ove godine ni za jotu, svaki koncert, svaki album, svaki spot, svaki intervju, sve dobre i manje dobre stvari koje su nam se dogodile – to smo mi!
* Kulturi je čini se uzet najveći danak kad saberemo čitavu godinu? Da li mislite da je moguće oporaviti je i koliko bi to moglo da traje?
– Kultura nije nešto što zavisi od uobičajenih stvari. Ona je nezavisna i samoodrživa. Ako mislite isključivo na komercijalnu stranu priče, to je druga stvar. Ne možete vi da kulturu isečete i ugasite. To je, prosto, nemoguće. Ipak, mislim da je skandalozno što su koncerti okvalifikovani kao nešto što nije stvar kulture. Pa, pobogu, samo pogledajte šta vam deca uče u školama! Kako se zove predmet koji mi ovako neformalno zovemo muzičko? Zove se “Muzička kultura”! Kultura je stvar potrebe svakog od nas, u različitim vidovima, dakako, i biće tu uvek, samo je pitanje da li na velikim scenama i u mejnstrimu ili, onako, u ilegali, po garažama i klubovima. Toliko o tome!
* Koliko puta ste dosad bili u Irskoj i kakva iskustva nosite sa tih putovanja?
– Bio sam par puta, ali samo jednom sa Keltima. O utiscima, zaista, ne vredi pričati. To su stvari koje morate sami da doživite, pogotovo ako ste baš u tom filmu i vi sami celog života.
* Rekli ste da ste, pre svega, otac Stefana, Vuka i Jovane, muž Jelene i potomak slavnih i poštovanih predaka kojima se zahvaljuje što ga načiniše ovakvim kakav jeste. Kakvi ste?
– E, pa to nije na meni da pričam. To bi trebalo da kažu drugi. Ja samo mogu da se nadam da sam onakav kakav mislim da jesam.
Surfovanje po internetu bih ograničio na sat vremena dnevno, pa, ja ni mobilni telefon nisam želeo da imam, pa mi ga je bend na silu uručio u nekom trenutku
* Šta ste vi, roker, panker, pisac, novinar, radio voditelj, ili možda Irac?
– Irac sigurno nisam! Bar ne a da znam. Ha, ha, ha… Ali sam pomalo od svega nabrojanog, pa i još ponešto preko toga. Sve u svemu, ja sam Aleksandar D. Petrović, a u odabranim situacijama i Aca Celtic. Ah da, ima i još, ali je taj treći lik rezervisan samo za moje ukućane, porodicu i familiju.
Acina knjiga o porodici
* U izdanju RTS nedavno ste objavili knjigu o rokenrolu. Zapravo, da li je samo o rokenrolu?
– To je, prvenstveno, knjiga o porodici! Na inicijativu moje drugarice i vrsnog književnika za decu, a inače Odgovornog urednika naše Redakcije obrazovnog programa za decu, mlade i porodicu Radio Beograda 1, Vesne Ćorović Butrić, rodila se, pre nekih 7-8 godina, ideja o rubrici “Priča o pesmi” koja se već godinama emituje sredom u našem serijalu “Familiologija”. To su zvučne minijature, do pet minuta, koje iznose na površinu priču o nastanku i smislu svake pesme koju obrađujem. Pa, tako ćete, na primer, saznati da je Springstinova pesma “The River” jedina rokenrol pesma posvećena zetu, ko je famozna Endži iz pesme “Rolingstounsa”, kako je Džulijan Lenon od nadimka Džuls postao Džud… I sve pesme se bave isključivo porodičnim temama. Činjenica je da većina ljudi ne povezuje nužno tekst i muziku, ali su, za mene, to neodvojivi delovi jedne pesme. Naročito ako je u pitanju porodica. Tako su, od nekih skoro 300 epizoda, 52 plus jedna bonus dobile svoju literarnu formu u knjizi “Kuća od pesama”. Posebnu vrednost ovom izdanju daje i naš veliki strip umetnik Aleksa Gajić koji je svojim ilustracijama udahnuo i vizuelni život svim ovim pesmama. I to je izdanje naše Redakcije, koja je, odgovorno tvrdim, poslednji bastion odbrane porodice u etru.
* Da li spadate u ljude koji su “zavisni” od interneta i društvenih mreža? Što bi rekli klinci, “visite” li na Instagramu, Facebooku…?
– Ne i poskidao bih ih sve ili bar ograničio na sat vremena dnevno po glavi stanovnika. Izuzimam lične kontakte sa članovima porodice, ali ono beskrajno i besciljno surfovanje i blejanje u monitor ili ekran mobilnog telefona sigurno bih. Pa, ja ni mobilni telefon nisam želeo da imam, pa mi ga je bend na silu uručio u nekom trenutku. Kako god, to je usud našeg vremena, moje je samo da ga iskuliram, odnosno, da vreme koje u to uložim iskoristim najbolje i najefikasnije moguće.
Na prvom koncertu posle pandemije, sviraćemo koliko god budemo mogli, bez zadrške i kompromisa, kao i uvek
* Kakvi su Vam dalji planovi? Možda neka TV emisija? Ne bi bilo loše, pobegla nam dobra muzika sa TV ekrana…
– Ne! Bilo je prilika i poziva sa televizije, ali ne vidim sebe u tom formatu. Što se mene tiče, ni video spotove ne bih snimao da nije neophodno. Ja ne mogu da prežalim preuzimanje primata televizije u odnosu na Radio. I tačno se obistinilo ono što su “The Buggs” prorokovali u onoj famoznoj pesmi za koju je svojevremeno snimljen i emitovan prvi spot kojim je otvoren “MTV” – “Video killed the radio star”. Muzika se sluša!
* Jeste i dalje vatreni navijač “Seltika” ?
– Da! Uvek i svuda! I biću zauvek!
* Premium Srbija se bavi onim najboljim što naša zemlja ima, u različitim kategorijama. Šta je po Vama najbolje iz Srbije?
– To je dobro pitanje! Imamo toliko dobrih stvari da je malo jedan intervju da ih pobrojimo. Na žalost, mi kao mi, uvek prvo primećujemo loše strane čega god se dohvatimo. Zato, umesto konkretnog odgovora, dajem savet: pronađite šta vas usrećuje, držite se toga i ignorišite loše stvari. Onda ćete sigurno i sami otkriti najbolje iz Srbije!
* I dodatno pitanje, koliko će trajati prvi koncert benda kad pandemija prođe? Šta mislite, hoćete li svirati celu noć, gde god to bilo?
– Ha! Teorija kaže da svaki koncert treba da traje maksimalno dva sata sa sve bisom. Pa, ne traju slučajno ni časovi u školama po 45 minuta a blok časovi tih famoznih 90. Sve preko toga je čist ćar i uvek sam pristalica kvaliteta u odnosu na kvantitet. Ipak, nemojte misliti da ćemo baš da se držimo ovoga. Sviraćemo koliko budemo mogli, bez zadrške i kompromisa, kao i uvek.
