ANĐELKA PRPIĆ, GLUMICA
Snove moramo imati
Snove moramo imati
bez njih nemamo ništa
Između različitih uloga “uhvatili” smo je na jednoj od pauza, koja zapravo to i nije bila, jer ju je napravila negde u satnici među privatnim i poslovnim obavezama. Popularnu glumicu gledamo u sitkomu “Nek ide život”, snima novu komediju “Radio Mileva”, a uz kolegu Milana Kalinića, domaćin je i na televiziji K1 u opuštenoj emisiji “Drž ga Božo”.
Navikli smo da nas uvek zasmejava, ali, sada se spremite za potpuno novu ulogu, koju nam Anđelka Prpić donosi u bioskope. U psihološkom trileru “Jedini izlaz”, tumači lik Ane Kolar, žene koju će životne okolnosti dovesti do preispitivanja i okoline, ali i njene sopstvene porodice.
Ovo je Anđelkina prva glavna uloga u dugometražnom filmu, reditelja Darka Nikolića, čija je premijera zakazana za 10. februar, u 19 časova, u Cineplexx UŠČE Shopping Center bioskopu.
I razgovor sa ovom prijatnom glumicom, lokal patriotom koja uvek kaže da je Požarevljanka, iako u ovom gradu ne živi već više od 15 godina, za Premium Srbiju, počinjemo pitanjem šta očekuje od premjere flma?
– Jedva čekam da publika vidi film – ushićena je Anđelka. Gledala sam jednu projekciju koja je bila za ekipu i priznajem da sam je gvirila kroz prste. Volim da gledam sebe, to mi je jedini način da napravim bilo kakvu autosugestiju, ali volim da to radim u intimi, onda kad sam spremna. Da mogu samu sebe opsujem. Tada imamo drugu pamet, i hvala bogu da u međuvremenu napredujemo i znamo da bismo mogli pametnije.
* Kakav je bio proces snimanja? Šta Vas je najviše radovalo?
– Najviše sam bila ushićena pred sam početak snimanja, jer je generalno za kreativce to prostor u kome imaju najveći manevar. Tu se prave planovi, probamo, i pogotovu ja funkcionišem tako što ispitam sve žive šta misle – od roditelja, preko prijatelja i kolega. U ovom slučaju sam uključila i stručna lica, psihijatre, s obzirom na to da je glavni lik Ana Kolar koju tumačim, imala mentalnih problema, usled odrastanja i situacije u porodici. To je deo kad se najviše brinem i svaki put pomislim da ne znam ništa, da krećem ne od nule, nego iz minusa i da će svi sada da provale da ne znam ništa.
U pripremu za lik sam uključila i stručna lica, psihijatre, s obzirom na to da je Ana Kolar koju tumačim, imala mentalnih problema, usled odrastanja i situacije u porodici
Tada snimanje “ide” lakše?
– Snimanje je realizacija toga što smo smislili na probama, naravno uz nove momente koji se događaju i koje rešavate na licu mesta. To su one situacije koje volimo, kad vam partner da nešto novo na šta možda niste računali, pa se tu desi nova energija. Javljaju se i neočekivani problemi, ali to sve ide u rok službe. Onda film ide u montažu, a mi glumci cupkamo i čekamo kako će to da se umesi. Imali smo sreće da je zaista maestralan montažer Stevan Marić, koji ima toliko iskustva sa sjajnim filmovima, serijama i dramskom strukturom uopšte, to uzeo pod svoje, pa sam bila malo mirnija.
* Onda film ide daleko od vas, pred “sud publike” – na premijeru?
– Puštamo ga pred publiku, zbog koje se sve ovo i snima. “Jedini izlaz” ima tešku priču i nije lagan za gledanje, ali je značajan. Eto, kako se stvari nameštaju, pa čak i u ovo vreme silnih ispovesti i svedočenja, i ovaj film svedoči svojom pričom. Iskreno se nadam da smo se pomerili sa tačke da žrtve optužujemo i nadam se da konačno zaista razumemo zašto treba da ih razumemo. “Jedini izlaz” govori u tom pravcu i još jedna je u nizu ispovesti. Takva priča uvek traži put ka površini. Isplivaće i kroz film. U tom smislu je značajan i nadam se da će ljudi shvatiti poruku i pouku, a to je da se, i kad pomislimo da smo potpuno sami, pojavi tračak sunca i nade, u vidu poznanika, potpunog neznanca, nekoga za koga mislite da vam o glavi radi, a suprotno bude na kraju. Može stvar da se popravi, to je moja pouka, ali treba biti verujući i raditi dobro.
Jedini izlaz
Šest godina nakon što joj je muž, čuveni beogradski advokat, stradao u požaru, Ana Kolar (Anđelka Prpić) dobija informacije, koje dovode u pitanje sve što je mislila da zna o tragediji, ali i o svojoj porodici. Paralelno, iznenadna smrt najboljeg druga njegove ćerke, uvlači inspektora Dejana Štrpca (Ljuba Bandović) u lanac zločina, koji počinje misterioznim nestankom mlade advokatice od pre šest godina. Dok sve radi protiv njih, dvoje junaka započinju zajedničku potragu za istinom, koja ih suočava sa mrežom laži, ucena i ubistava, ali i mračnim tajnama iz sopstvene prošlosti.
* Kako Vam je bilo u Aninoj koži? Jel imala bilo kakvih sličnosti sa Vama?
– Dosta drugačiji karakteri smo Ana i ja, i hvala bogu, životni put i odrastanje su nam potpuno drugačiji. Ali ono što je svima slično je da uvek biramo poznato. Iz onog što smo imali u svojoj primarnoj porodici mi na neki način biramo kasnije. I partnera i sve. Ana mi je bliska jer je majka, jer je i Anin sin Luka, sličnih godina kao i moj sin. Ništa to nije isto, ali jedna stvar koja nas povezuje je ta želja da nekoga zaštitimo. I tu je snaga.
Nemam razloga da budem nezadovoljna time što ljudi kad me vide raskeze se od uva do uva, to je veliki kompliment i nema baš mnogo nas koji izazivaju takvu reakciju
* Uloga u filmu “Jedini izlaz” Vam je, čini se, prva dramska karakterna uloga. Navikli smo da nas zasmejavate, da ste Vi nasmejani. Prija li Vam ta suštinska promena?
– Uvek želim izazove, ne plašim se zadatka u kome ću sama za sebe da vidim jesam li kadra i sposobna da se za nešto pripremim, da mu se posvetim i dam maksimum. U ovaj film nisam krenula sa idejom da je super što će svi sad da vide kako sam ozbiljna, a ne samo smešna. Nemam razloga da budem nezadovoljna time što ljudi kad me vide raskeze se od uva do uva. To je veliki kompliment i nema baš mnogo nas koji izazivaju takvu reakciju. Nemam razloga da se toga odričem, niti da me to nervira, Naprotiv. Želim da to traje, jer uživam radeći komediju. Ali, ovo je bio zadatak u kome sam samu sebe želela da proverim. Kakav će biti sud publike važno mi je, ali nije presudno. Želim da vidim koliko još dalje mogu da stignem.
Odabrana
Anđelka je bila u grupi onih koji su preležali koronu, a o tome da li nas je ova pandemija nečemu naučila, glumica kaže:
– Da, bila sam odabrana. Nemam od ranije neka neprijatna iskustva, da mi je neko ne znam zabio nož u leđa a bili smo jako bliski. Nemam osećanje da ti među kolegama svi podmeću nogu, sapliću te ili ti žele nešto loše. Ovo vreme nas je učinilo letećima i odjednom svi moramo da budemo sve. Ja moram da budem i mama, i glumica, i domaćica, i drugarica, i žena, i ćerka, pa još da na svim tim poljima budete strava, i da ste zgodni, da ste vegan i ekološki osvešćeni. Pa da čovek stane i bukvalno po satnici obavlja zadatke. Opet, mojoj energiji to nije neprijatno kao tempo života. Koliko sam primetila iz priča, pandemija je ili učvrstila ono što je već dobro ili dodatno rasklimala ono što nije ni valjalo. Najviše mi je žao ljudi čiji su poslovi stradali do te mere da ne znaju kako će izaći iz ovoga. To me plaši, ali hajde da se nadamo nekom čudu koje će nas ipak nekako voditi kroz ovaj, kažu, težak period koji predstoji, u ekonomskom, finansijskom smislu, i da ćemo uspeti da ga prebrodimo.
* U prošloj godini ste počeli i novo profesionalno poglavlje na K1 televiziji, sa kolegom Milanom Kalinićem? Kakvo Vam je to iskustvo? Smejete li se mnogo i kad se kamere isključe?
– Ko god da je gledao Milana u pozorištu, ako nije imao sreće da sedne sa njim privatno da se druži, zna da je on zaista takav kakvim ga vidite. Transparentan je tip, ili ga obožavate ili nemate potrebu da budete u njegovom okruženju. Ja spadam u prvu grupu. Milan je veliki profesionalac i veoma zahvalan kolega, brz, ima mnogo toga da da i lepo se nadopunjujemo.
Televizija je moja večita dilema, da li joj se vraćati sada kada je snimljen film, pa snimam još neke serije, da li se to brka, ali to ne mora nužno da se bira, ili ćeš levo ili desno. Danas je sve komplementarno, znamo sjajne glumce koji izbacuju svoje singlove, ili druge koji su dizajneri. Ti ljudi imaju želju da se izraze na neki drugi način. Tako i ja. Novinarstvo nije moja branša, ali emisija u kojoj sam TV prezenter i domaćin studija, e tu sam već našla sam sebe i nama je zabavno, nadam se i gledaocima.
Koliko sam primetila iz priča, pandemija je ili učvrstila ono što je već dobro ili dodatno rasklimala ono što nije ni valjalo.
* Serija “Andrija i Anđelka” Vas je “zakucala” uz kolegu Andriju Miloševića. I njega uz Vas. Koliko Vam je truda bilo potrebno da se “otarasite” Andrije? I da li ste se otarasili?
– Čuveni Marko Nikolić je ostao upamćen po Gigi Moravcu, a toliko je odigrao sjajnih uloga, u pozorištu, filmu, na televiziji i istorijski značajnih likova. Kolege su ga obožavale i volele da slušaju njegove savete, tako da ne verujem da mu je krivo bilo što su ga ljudi pamtili po Gigi, jer je to bila maestralna uloga. Sreća je da te i jedna stvar u karijeri tako obeleži. Možete da nabrajate uloge Bate Živojinovića, ali ako nas neko pita za samo jednu, svi ćemo se setiti njegovog Valtera. Sad se uporedih sa najvećima, nije mi to bila namera, ali hoću da kažem da sam imala sreću da taj posao dođe do mene, i da to bude baš sa Andrijom. Nisam nikad imala želju ni potrebu da se od Andrije odvojim, niti odlepim, niti to da sklonim. Naprotiv. To je proces u kome sam puno naučila, odličan trening, ogroman prostor za ženu. Imala sam priliku da vežbam, da učim i da radim sa čovekom koji je sigurno ako ne i najtalentovaniji i najduhovitiji čovek koga sam upoznala. I divan kolega. Ne bih se ja toga otarasila nikad. Ni kao uspomene.
Tata Preža reper
* Kako je biti “snajka” Katarina porodici Savković, u seriji “Nek ide život”?
– Zabavno, super je bilo, kad sam pročitala opis lika, da se svi tresu od nje, odmah sam pitala zašto ste mene zvali za to? Na kraju mi je drago što sam dobila baš takav zadatak. Upoznala sam novi krug ljudi, počevši od Slobodana Šuljagića, sa kojim sam imala jako veliku želju da radim, gledajući njegove ranije radove. Veoma mi je prijao rad sa Paulinom Manov, sa Ljiljom Stjepanović, sa Milanom Kovačevićem, sa Ljubišićem, Fišekovićem… Cela ta A ekipa koja je bila tu svakodnevno mi je strašno prijala, veoma su vredni, posvećeni, radni, disciplinovani. Šuljagić vrlo dobro zna šta hoće da postigne. Ono što mi je važno da moj tata Preža gleda. On je meni reper za to da li smo pogodili ciljnu grupu ili nismo. Mogu vam reći da sam čak otišla ovih dana do Požarevca da odvezem sina, da malo budu s njima za vikend i ispod oka gledala kako tata reaguje dok gleda seriju. I sviđa mu se. Tako da znam da je sve dobro ispalo.
Sreća je da te i jedna stvar u karijeri tako obeleži kao što je mene uloga u sitkomu “Andrija i Anđelka”, ne bih je se odrekla ni kao uspomene
* Proteklu godinu je obeležio i Vaš emotivni život o kome se mnogo pričalo i pisalo. Da li i dalje uspe da Vas iznervira kada neko “zabada nos” u tuđu privatnost?
– Nervira me zato što ne vidim smisao i poentu toga. Nažalost, to je ta novotarija gde ako hoćeš da budeš glumica, moraš da znaš da to nosi i ovo i ono. Hoćeš da budeš glumica? E pa onda moraš da gostuješ u emisiji da malo ti pričaš šta radiš kad dođeš kući, a tvoj muž, a tvoj sin… Kako hoćeš da budeš pevačica, a nemaš dekolte? Ma, nema to veze jedno s drugim. Koga briga? To zaista ne određuje glumicu, niti pevačicu i jako je ružno da se na taj način diskredituju te profesije. Ima mnogo značajnijih tema koje mogu mnogo više da doprinesu ovom društvu i ljudima, ili pojedincu, od mog privatnog ljubavnog ili bilo kakvog drugog života, od toga šta sam obukla, da li je sniženje, gde čistim lice i ko mi lakira nokte. To su takve trivijalnosti da bi me bilo sramota da to delim. Važno mi je da probam da sačuvam svoj i mir svoje porodice i to ću se truditi uvek.
* Kakvi su Vam planovi za narednu godinu – neki novi šou, film, serija? Možda neka knjiga iz Vašeg pera, zašto da ne?
– Kako da ne, možda sazidam kuću, možda se bacim na građevinu… Šalim se, ali eto i to nas je isto valjda ovo vreme naučilo, da ne mogu da se prave baš neki veliki planovi. S druge strane, treba sanjati i moramo imati cilj. Za sada snimam lepu komediju “Radio Mileva”, emitovaće se na RTS-u. A dalje? Imam planove, želje, ideje, ali hajde da sačekamo da se makar nešto od toga obistini, pa da najavljujemo konkretno.
* Šta je po Vama najbolje iz Srbije?
– Imamo specifičan mentalitet koji je živ i koji stalno može dalje, uvek ima rezervne motore i ne odustaje i ne posustaje. To mi se jako dopada. Mislim da imamo mnogo umnih, kvalitetnih ljudi, koji umeju da naprave mnogo toga autentičnog i dobrog, ali nažalost, ono što mislim da nam je takođe osobenost, ali ne i kvalitet, to je što volimo da stvari radimo kraćim putem i da nečemu ne damo vreme, nego želimo instant rezultat.
Znanje nije toliko na snazi, a umemo time da se hvalimo. Nisam nas sad pohvalila, naprotiv, ali eto volela bih da se vrati kao što je čini mi se ipak nekada i bilo, kada smo znali da kad je neko na čelu nečega, zaista je s razlogom tu. A sada se to promenilo. A opet, znam da imamo inteligentnih, kreativnih, pametnih, učenih i, pre svega, stručnih ljudi i mislim da bi samo trebalo da ih pustimo da se bave svojim poslom.
