TIKA STANIĆ, GLUMAC
Zna kako je to biti kralj, car, mitropolit, pisac, političar, švercer, nobelovac, pa i sam đavo.
Sad je naučio i kako biti – kamiondžija. Ali ne bilo kakav. Već dobrodušan, čovek iz naroda, koji sa svojim saputnikom (da ne kažemo sapAtnikom) prolazi kroz razne dogodovštine.
Piše: Katarina Joković
T
ihomir Tika Stanić, jedan od najplodonosnijih srpskih glumaca u novogodišnjem intervjuu za Premium Srbija sumira godinu na izmaku i priča, ne samo o planovima za sledeću, već i za 2022. godinu!
A nije bilo jednostavno ovu godinu koju niko neće lako zaboraviti – ne zbog lepog, završiti sa toliko mnogo rada i toliko novih uloga, koliko ih je popularni Tika imao.
U intervjuu koji je dao našem magazinu, Stanić otkriva i da će najluđu noć, za koju se svi večeras pripremamo, već skoro treću deceniju dočekati u uskom krugu porodice, u svojoj kući. Kaže i da ga uvek obraduju talentovana, vredna i intuitivna deca Srbije i otkriva kako je to bio pametan, pa ga četiri decenije, koliko se bavi ovim poslom, nije umorilo. Naprotiv. Sada se još lepše i lakše igra dok radi.
Tihomir Tika Stanić, jedan od najplodonosnijih srpskih glumaca u novogodišnjem intervjuu za Premium Srbija sumira godinu na izmaku i priča, ne samo o planovima za sledeću, već i za 2022. godinu!
A nije bilo jednostavno ovu godinu koju niko neće lako zaboraviti – ne zbog lepog, završiti sa toliko mnogo rada i toliko novih uloga, koliko ih je popularni Tika imao.
U intervjuu koji je dao našem magazinu, Stanić otkriva i da će najluđu noć, za koju se svi večeras pripremamo, već skoro treću deceniju dočekati u uskom krugu porodice, u svojoj kući. Kaže i da ga uvek obraduju talentovana, vredna i intuitivna deca Srbije i otkriva kako je to bio pametan, pa ga četiri decenije, koliko se bavi ovim poslom, nije umorilo. Naprotiv. Sada se još lepše i lakše igra dok radi.
Ova godina mu je donela brojne glavne uloge, a svakako će je zaokružiti Žića, u kultnoj domaćoj seriji “Kamiondžije d.o.o.”, u kojoj, umesto nekad čuvenih Miodraga Petrovića Čkalje i Pavla Vuiisića, gledamo upravo Tihomira Stanića i Nenada Jezdića.
– U dobroj sam glumačkoj formi – kroz osmeh počinje razgovor Tika. – Imao sam sreću da sam se na vreme opametio, jer obično glumci u 60-im godinama već izgube snagu i volju da igraju. A ja sam poslednjih godina u nekom novom zamahu. Bavio sam se produkcijom i nekim drugim stvarima, a onda sam svoju profesiju i zanat počeo da doživljavam kao blagodet i sreću. Video sam po efektu, po dejstvu na publiku i njihovim reakcijama, i po kritikama stručne javnosti, da to nailazi na, najblaže rečeno, odobravanje. Tako sam se eto, posle 40 godina bavljenja ovom profesijom, pomirio sa činjenicom da je to moja dužnost, da mi je dat talenat i zanat i iskustvo koje imam i da sam jednostavno dužan da to podelim s publikom. Imam sreću da se poslednjih godina dosta snima, a da sadržaji nisu tako beznadežno trivijalni i besmisleni, kao što je to decenijama kod nas bilo, pa mogu da pronađem i lični motiv i izazov u ulogama koje mi se nude.
Ova godina mu je donela brojne glavne uloge, a svakako će je zaokružiti Žića, u kultnoj domaćoj seriji “Kamiondžije d.o.o.”, u kojoj, umesto nekad čuvenih Miodraga Petrovića Čkalje i Pavla Vuiisića, gledamo upravo Tihomira Stanića i Nenada Jezdića.
– U dobroj sam glumačkoj formi – kroz osmeh počinje razgovor Tika. – Imao sam sreću da sam se na vreme opametio, jer obično glumci u 60-im godinama već izgube snagu i volju da igraju. A ja sam poslednjih godina u nekom novom zamahu. Bavio sam se produkcijom i nekim drugim stvarima, a onda sam svoju profesiju i zanat počeo da doživljavam kao blagodet i sreću. Video sam po efektu, po dejstvu na publiku i njihovim reakcijama, i po kritikama stručne javnosti, da to nailazi na, najblaže rečeno, odobravanje. Tako sam se eto, posle 40 godina bavljenja ovom profesijom, pomirio sa činjenicom da je to moja dužnost, da mi je dat talenat i zanat i iskustvo koje imam i da sam jednostavno dužan da to podelim s publikom. Imam sreću da se poslednjih godina dosta snima, a da sadržaji nisu tako beznadežno trivijalni i besmisleni, kao što je to decenijama kod nas bilo, pa mogu da pronađem i lični motiv i izazov u ulogama koje mi se nude.
* Deluje da se lepo igrate, dok snimate?
– Tako sam radio u pozorištu svih ovih godina. Nije me zanimalo da snimam i mnogo je toga u čemu nisam hteo da učestvujem. A u pozorištu mi je bilo dobro. Imao sam po 16 naslova mesečno i igrao gotovo svake večeri. Tako da sam sada samo to što sam radio decenijama u teatru preneo u ovu drugu – filmsku i serijsku formu.
* Da li je nova uloga za glumca najlepši način da se zaokruži jedna ?
– Uspeo sam čak i premijeru jednu da izvedem ove godine, “Jedan Pikaso” u Ateljeu 212. Kad je počela pandemija u martu, prijalo mi je da se malo odmorim kod kuće. Ali, ova aktuelna ograničenja u broju publike mene nikad nisu pogađala, jer sam godinama neke sadržaje u koje sam verovao i za koje se kasnije ispostavilo da su vredni, jer su dobili i nagrade i bili i te kako primećeni, igrao pred gotovo praznim salama! Ja sam možda najbolje nešto što sam uradio – monodrama “Detinjarije” iz 1996, i pripovedanje Andrića “Na Drini ćuprija” od 2001, igrao pred dvoje, petoro, šestoro ljudi. Ograničenje na 30 ljudi u publici je za mene ogroman broj! E sad, posle 20 godina, se događa da je u Madlenijanumu, za tu istu monodramu bilo rasprodato svih 250 karata. Trebalo je sve to izdržati, ali je vredelo. Ponekad me uhvati tuga. I mislim: “Pa čekaj, ovo je bilo dovoljno dobro i tad”. Ali, nisam nikada odustajao od onog u šta verujem, bez obzira kakve je to reakcije izazivalo. Nije važno čak ni dosegnuti, nego pokušavati iako su cilj i granica iznova sve dalji, a put sve teži i neizvesniji. Ali u tome je valjda i čar, zar ne ?!
* Čini se da je u ovoj godini pandemije kultura nekako izvukla “najdeblji kraj”. Kako vidite njen oporavak?
– To je tačno, ali nikad za to neću kriviti vreme i druge ljude, osim nas koji smo i profesionalno opredeljeni da delujemo u toj oblasti. Čućete brojne umetnike koji se žale na stanje u društvu, u državi, u kulturi, a sami učestvuju u nečemu što direktno urušava i ukida mogućnost da se publika sretne sa pravim vrednostima. To je pitanje izbora. Evo, ja sad pokušavam i nadam se da ću sledeće godine snimiti seriju “Nobelovac”, u kojoj je glavni junak Ivo Andrić. To je pitanje mog izbora, iako se suočavam sa raznim preprekama. Naučio sam napamet “Na Drini ćuprija” i to govorim. A mogao sam i neke viceve da naučim, i skečeve, i lascivne seksualne pošalice. Umeo bih ja i to da izgovaram, da zaradim neuporedivo više i da se žalim kako društvo ne obraća pažnju i ne ulaže dovoljno u kulturu. Sve kreiramo sami. Ogorčen sam, recimo, na aktuelnu vlast, ali mi smo ti koji ne uspevamo da mobilišemo dovoljan broj ljudi da bismo je učinili smenjivom. Znači, nije nikakav problem u vlastodršcima. Svaki od njih će pokušati da za sebe uzme što veću moć i vlast. Nego, ko su ti ljudi koji na to pristaju? I ko ima pravo onda da se žali ako na to pristaje? Tako ja mislim o stanju i položaju kulture u društvu. Svako od nas ko se bavi umetnošću dužan je da ličnim primerom i delom promoviše vrednosti o kojima samo deklarativno priča.
Karijera bas gitariste
– Posebno sam ponosan što, bez ideje i bez ambicije da se to desi, u “Kamiondžijama” pevam pesmu za koju verujem da će postati hit. A negde u vreme kada su “Kamiondžije” emitovane, svirao sam bas gitaru u bendu “Lutalice sa Une”, i nastupali smo u selima oko Bosanske Dubice, tako da sam sada, evo, zaokružio i tu započetu muzičku karijeru. Dešava se u seriji, naime, da Žića vozi neke muzičare i kada se ispostavi da pevač neće moći da nastupi, Žića preuzima njegovu ulogu. Ta pričica mi je u “Kamiondžijama” najdraža – otkriva nam Stanić.
* Da li Vas je neko obradovao ili lepo iznenadio u protekloj godini?
– Svaki put me obraduje kad vidim da su mi deca srećna. I ne samo moja deca. Obradovali su me na snimanju razni mladi ljudi, asistenti reditelja i drugi klinci iza kamere, koje ne vidite, Anica Ražnatović, Vuk Golubović, pa Ana Krstić, Anja Kovač, mali Miksa, kako ga zovu, Bogdan Babović, koga sam zavoleo “na ime” jer se zove kao moj mlađi pokojni brat… Taj entuzijazam, poznavanje zanata i odgovornost koju imaju ti mladi ljudi, pa to je neverovatno. Pred tim talentom, pameću, radom i požrtvovanjem svi pesimistički pogledi na naše društvo i stanje u kome se nalazimo, depresiju, pandemiju, bolest – padaju u vodu. I treba da se manemo priča iz prošlosti u kojoj su svi bili mladi i zdravi, dosadnih priča o savršenom sistemu u kome smo živeli, o blagostanju. Pa to sve nije tačno. Ničeg nema u prošlosti. Krajnje je vreme da slušamo decu koja i ako ne znaju, a ono intuitivno osećaju vrednosti budućnosti, koje i mi matori treba da prihvatimo. Jer jedino je to bitno. Deca znaju da moraju da se bore za čist vazduh, za vodu, da se bore protiv mini-hidro elektrana koje uništavaju staništa životinja bez kojih ni mi ne možemo preživeti. Imam apsolutni mir, u harmoniji sam sa sobom, jer ne moram ja sve da znam. Moja deca znaju. I naša deca znaju. I treba ih poslušati i podržati.
* Večeras je Nova godina. Kako ćete je ispratiti? Šta ćete poželeti sebi u ponoć?
– Mene ne dotiču ova ograničenja oko dočeka, jer ni jednu novu godinu nisam dočekao van kuće već skoro 30 godina. Uvek sam u uskom krugu ljudi, kod kuće. Sutra ću otići do Srpske kafane i do Ulice otvorenog srca, iako te manifestacije neće biti. Mnogo je ograničenja koja vam nameću okolnosti. Ako ste to ranije sami sebi nametnuli, onda ih uopšte ne doživljavate kao neki problem. Naprotiv.
* Kakvi su Vam planovi za 2021. godinu?
– Po onome što sam dosad smislio, ako Bog da, a Bog se, kažu svi, smeje ljudskim planovima, već od 11. januara nastavljam snimanje serije “Ubice mog oca”, imam malu ulogu u seriji “Radio Mileva”, završio sam prekjuče snimanje filma “Zlatni dečko”, zatim počinjem da radim seriju “Feliks“, imam ulogu u 3. sezoni “Državnog službenika”, u 2. sezoni serije “Klan”, u 2. sezoni serije “12 reči”. Nadamo se i nastavku “Kamiondžija”, čeka me serija “Nobelovac”, imam plan sa Goranom Markovićem da uradim film “Amater”, za koji sam koautor scenarija. U februaru 2022. u Ateljeu 212 bih radio tekst Tomasa Berharda “Teatar maher”… Tu će već doći 6. sezona “Ubica mog oca”, a možda mi se smeši i neka nova uloga.
* Šta biste poželeli sebi i drugima u Novoj godini?
– Čovek dođe u godine kad shvati da je ona stara, “otrcana” izreka zaista istina i da zdravlje jeste najvažnije. Zdravlje, kako fizičko tako i mentalno, to ću svima poželeti. Kada smo mi dobro, zdravo je i društvo, a ljudi imaju perspektivu i srećni su. Tek sam sad shvatio, a pre neki dan i glasno izgovorio, koliko je to bitno, jer se nekako zdravlje uvek podrazumevalo. A ne podrazumeva se. Tako da, budite mi zdravo svi i u Novoj 2021. i svim narednim godinama!
* Naš magazin se bavi onim najboljim što Srbija ima. Šta je po Vama NAJBOLJE IZ SRBIJE?
– Deca su nam najbolja!
Moj brat Drago
– Gostoprimstvo kojim smo dočekani u opštini Ub ću zaista pamtiti dugo. “Kamiodžije” smo snimali svuda, i prijateljstvo koje se rodilo između cele ekipe i meštana, od vlasti gradske, do ljudi koji su im opozicija i koji ne mogu da nađu ništa zajedničko sa njima. Neverovatno kako smo sve to povezali u odnos pun ljubavi, očekivanja, gostoprimstva i radosti. A na Ub sam odlazio i kad sam imao 14 godina, jer je moj najstariji brat Dragomir igrao fudbal za FK “Vrelo”, sa stricem Nemanje Matića. Osvojili su čak i KUP Tamnave. Pamte ga tamo svi. I kad sam nedavno došao na proslavu otvaranja stadiona koji je Nemanja Matić sagradio u Vrelu, dočekali su me kao rod najrođeniji, zahvaljujući ugledu koji je moj brat stekao. Posebno me je ganulo to što mi je jedno 10 ljudi prišlo i reklo da nikad nisu sreli boljeg čoveka nego što je Drago Stanić bio. I evo, sad dok pričam s Vama, plačem – setno kaže Tika.
