VASIL HADŽIMANOV, DŽEZ PIJANISTA I KOMPOZITOR

Džez
Džez
je moja životna filozofija
ps favico
Vasil Hadzimanov dzez muzicar
Jednom je Vlatko Stefanovski rekao da je završio tri fakulteta, a kada su ga pitali, koja, odgovorio je: “Moj deda je svirao gitaru, moj otac je svirao gitaru, i ja sada sviram gitaru. Boljih fakulteta nema”.
Šta bi Vasil Hadžimanov onda tek trebalo da kaže o fakultetima? Koliko koledža, i kakvih smerova je on tek završio, ako su mu roditelji Zafir Hadžimanov i Senka Veletanlić, a tetka Bisera Veletanlić, poznati i plodonosni srpski i jugoslovenski muzičari. Da ne idemo dalje u pretke. Pa, zvaničan – Berkli koledž u Bostonu, na kom je kao stipendista, na odseku za klavir, diplomirao 1995. godine.

Piše: Katarina Joković

V

asil Hadžimanov, sigurno jedan od najboljih džez muzičara svih vremena kod nas, za Premium Srbiju sa ogromnim ponosom priča o ćerki Marti, sa velikom radošću o muzici, i sa priličnom dozom gorčine o kulturi. Razgovor ipak započinjemo proteklom godinom i onim što će ovaj slavni muzičar pamtiti od nje. Pitamo ga da li ju je najviše obeležila nagrade za najboljeg džez pijanistu na električnom klaviru koju je dobio?

– Ova godina će biti upamćena, nažalost, prvo po kovidu, pa onda po svemu ostalom. Jednostavno je nemoguće da se izbegne taj utisak da će se 2020. pamtiti po pandemiji ovakvog virusa i totalne promene u celom svetu, a onda i u mom ličnom životu. Morao sam šest meseci da pauziram sa svirkama, pa sam imao 5-6 nastupa, pa sad evo opet da pauziram. Tako da, teško da ću ovu godinu pamtiti van konteksta pandemije. Pamtiću je naravno i po drugim stvarima, ali ipak ono što ostavlja najjači utisak je to.

Vasil Hadžimanov, sigurno jedan od najboljih džez muzičara svih vremena kod nas, za Premium Srbiju sa ogromnim ponosom priča o ćerki Marti, sa velikom radošću o muzici, i sa priličnom dozom gorčine o kulturi. Razgovor ipak započinjemo proteklom godinom i onim što će ovaj slavni muzičar pamtiti od nje. Pitamo ga da li ju je najviše obeležila nagrade za najboljeg džez pijanistu na električnom klaviru koju je dobio?

– Ova godina će biti upamćena, nažalost, prvo po kovidu, pa onda po svemu ostalom. Jednostavno je nemoguće da se izbegne taj utisak da će se 2020. pamtiti po pandemiji ovakvog virusa i totalne promene u celom svetu, a onda i u mom ličnom životu. Morao sam šest meseci da pauziram sa svirkama, pa sam imao 5-6 nastupa, pa sad evo opet da pauziram. Tako da, teško da ću ovu godinu pamtiti van konteksta pandemije. Pamtiću je naravno i po drugim stvarima, ali ipak ono što ostavlja najjači utisak je to.

* Bilo je i lepih stvari za Vas u protekloj godini?

– Sva sreća jeste, ipak su se ove godine desile i lepe stvari. Nagrada za najboljeg džez pijanistu je zapravo objavljena još prošle godine, ali hajde da je računamo u ovogodišnju vest. A još jedna vest koja me drži pozitivnim je ta da je moja ćerka Marta primljena na Akademiju za muziku i scenske umetnosti u Manhajmu, na operski odsek, i to sa maksimumom bodova! Započela je svoje studije tamo i, bez obzira na sistem koji je poprilično težak, s obzirom na to da nije sve onako kako bi trebalo da bude i da se sve radi online, Marta ipak uči ono što najviše voli i želi. Njena majka i ja smo veoma srećni i zadovoljni zbog nje. Osim toga, pokušavamo pozitivno da gledamo i na ovakvu godinu koja zaista ima malo razloga za slavlje, ali eto, ima i nekih lepih novosti. Nije baš sve tako crno.

Vasil Hadzimanov dzez muzicar 3 e1610201187520

* Još jedna od lepih vesti je i ta da ste postali profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, radite sa posebno nadarenim studentima 3. i 4. godine fakulteta?

– Nismo stigli previše toga da uradimo, jer sam malo kasnije krenuo da radim, ali sam definitivno postao gost–profesor novosadske Akademije umetnosti i predajem izborne predmete džez klavira i harmonije i improvizacije. To je veliki pomak ne samo za mene kao nekog ko već osam godina radi kao gost-profesor u Makedoniji, u Štipu na tamošnjoj Muzičkoj akademiji, već i za Novosadsku akademiju, koja je spremna da uvede neke prilično drugačije izborne predmete u svoj kurikulum, i da modernizuje i promeni sisteme obrazovanja. Na beogradskoj Muzičkoj akademiji džez odsek već postoji, tako da je fino da se polako stiču uslovi da se, nadam se, nešto slično dogodi i na Akademiji u Novom Sadu.

* Da li Vam džez i dalje daje potrebnu slobodu?

– Da li mi džez daje slobodu? Naravno. Cela poenta i jeste u tome. Još sa 14-15 godina, kad sam rešio da se bavim ovom muzikom, ili se barem zaljubio u nju, jer nisam još bio svestan čime ću tačno da se bavim, još tada se ispostavilo da se ne samo bavim džez muzikom, nego muzikom koja u sebi ima taj duh džeza – sistem da nisu stvari unapred, od početka do kraja, zakucane, dogovorene i da tako moraju svaki put da se izvode i snimaju, već da uvek postoji makar neki delić pesme i kompozicije koji dopušta muzičarima da na licu mesta stvore nešto novo. To je džez psihologija zapravo i ja se na njoj baziram i kad je komponovanje u pitanju, i kad je sviranje u pitanju, a bogami i kad je život u pitanju. Imam taj princip da ne moramo baš sve unapred da planiramo, pogotovu što i ne možemo. Jer se uglavnom desi nešto drugo.

Jedna od najlepših vesti koja me drži pozitivnim je ta da je moja ćerka Marta primljena na Akademiju za muziku i scenske umetnosti u Manhajmu, i to sa maksimum bodova

* Od pete godine ste za klavirom. Dođe li vam nekad da ustanete sa tog mesta, sa te stolice?

– Ustanem, ustanem… Pa sednem za klavijature. Šalu na stranu, čovek se naravno umori, pogotovu kad smo bili koncertno aktivni. Ali, više od putovanja i svega ostalog što je potrebno da se koncert organizuje, nego od samog sviranja. Tih dva sata na bini dođe na kraju, ali da bi se to desilo treba štošta uraditi. I to je onaj zamorni deo, koji možda kako godine prolaze, može da te načne. Ali, što se same muzike tiče, zaista ne mogu da kažem da se tu bilo šta promenilo, osim da sam, iskreno se nadam, malkice pametniji i iskusniji u odnosu na pre 30 godina kad sam krenuo profesionalno da se bavim ovim poslom. 

* Kako ste iskoristili vreme izolacije? Za učenje i savladavanje nekih novih veština ili?

– Prvih par meseci je, moram priznati, prijalo, upravo zbog toga što su te brzine bile velike i trebalo je malo stati i odmoriti se, uzeti vazduha. Ali, i taj predah je prošao i shvatiš da zaista nije prijatno kad sve stane. Kad se nešto što je tvoj život tako naglo prekine i ne znaš tačno kad će da se nastavi. Međutim, nekako sam se što se kreativnog dela tiče snašao, pa sam radio mnogo sam sa sobom, a bogami i sa drugima. Slali smo snimke jedni drugima, kolegama koji su i “preko bare” i daleko od Srbije i Balkana, nasnimavali smo i pravili neku zafrkanciju. U tom momentu se činilo kao da sam nešto sa nekim i svirao.

Vasil Hadzimanov dzez muzicar 2

Gost online dočeka

U okviru dočeka Nove godine po julijanskom kalendaru violinista Stefan Milenković i novosadski kamerni orkestar “Camerata Academica” ugostiće 13. januara Vasila Hadžimanova, a publika će njihov nastup moći da prati onlajn putem platforme Visitns.rs i na Drugom programu Radio-televizije Srbije. Hadžimanov će se Milenkoviću pridružiti u izvođenju numera „Preko brda, preko brega“ i „The Christmas Song“.

Kultura je bila na nezgodnoj poziciji i pre pandemije, uvek najnebitnija stvar u planu države, a po mom mišljenju jako bitna za jednu naciju i državu

* Ipak uspevate da radite?

– Imam dosta posla, bez obzira na to što su koncerti prekinuti. Radim na solo albumu, na kom sam sve svirao i komponovao, a izgleda ću i da ga produciram. Čeka se to izdanje, stopirano zbog svega ovoga, albuma koji sam snimio sa svojim klavirskim triom u Skoplju, pa duo album sa Dušanom Jevtovićem, koji sam snimao u Barseloni. Radim muziku za film Raše Andrića “Leto kada sam naučila da letim” – za promenu je snimljen jedan dečji film kod nas. I radiću sada muziku za drugu sezonu serije “Dug moru”. Tu su naravno i predavanja koja smo pomenuli, koja su meni takođe veoma bitna i vrlo me ispunjavaju, jer volim taj posao. Tako da nije da nemam posla, nije da je baš stalo sve, ali naravno da mi nedostaju živi koncerti. Mnogo.

Vasil Hadzimanov Bend 1

diplomirao kao stipendista na Berkli koledžu u Bostonu

* Uspeli ste da odsvirate par koncerata u 2020, godini kada je ne samo kultura, nego funkcionisanje uopšte, maltene stopirano, za mnoge prekinuto. Kako će se kultura oporavljati?

– Kultura je bila na nezgodnoj poziciji i pre svega ovoga. Uvek je nekako najnebitnija stvar u celom planu države, iz samo njima poznatih razloga. Kultura je, po mom mišljenju jako bitna stavka za jednu naciju i državu. Ne smatraju oni da je tako. I to se videlo još odavno, nije to samo slučaj sa ovom vlašću, već sa mnogim prethodnim. Budžeti za kulturu, i sve ostalo, su bili smešni. Sve se svelo na entuzijaste-umetnike, muzičare, glumce… Međutim, sad kad je sve potpuno stopirano, tek se ne vidi nikakva inicijativa, niti želja da se makar nekakav plan napravi da mi funkcionišemo. I to je tragično. Naravno, nismo mi sami u celoj priči, za jedan koncert je potrebno mnogo radnika i ljudi koji se bave drugim profesijama da bi se taj koncert odigrao. Svi ti ljudi su takođe ostali bez posla. Ne znam šta bih rekao, osim da neće moći ovako još dugo. Nadam se da će stvari da se promene, mada ne vidim apsolutno nikakvu inicijativu s druge strane, da se obrati pažnja uopšte na nas.

Moje kolege i ja smo već dovoljno toga uradili u humanitarne svrhe, tako da i nama i drugima bude malo lakše i lepše, ali ne može beskrajno tako, mora nešto i da se vrati

* Evo nekih pokušaja, preko online života na koji se svi polako navikavamo. Pomenuli ste i Vi da snimate i šaljete “preko bare”, pozorišne predstave se polako takođe sele na online publiku…

– To je nužno zlo, što bi rekli. Sva sreća da imamo taj online, ne znam kako bi tek stvari funkcionisale da nema interneta. U stvari znam, ne bi ni funkcionisale. Ovako makar možemo da predajemo online, i mnoge profesije su zapravo izvodljive zahvaljujući internetu. Funkcionišu, ne prekidaju se, a rade se iz sigurnosti svoga doma. Ali, s druge strane, koncertno nastupanje i sviranje online ipak ne mogu ni da uporedim sa pravim nastupima. To stvarno nema veze s mozgom.

Drugo, mi nemamo kulturu da se ti nastupi eventualno organizuju pa da se plaćaju preko interneta. Kod nas to ne postoji i vrlo je teško izvesti. A mislim da smo svi, i moje kolege i ja, već dovoljno toga uradili onako u humanitarne svrhe. Izbacivali smo silne materijale, sarađivali online, tako da i nama i drugima bude malo lakše, da nam se svima desi nešto pozitivno i lepo. Međutim, ne može beskrajno tako, mora nešto i da se vrati. Tako da ta online priča funkcioniše u mnogo čemu, ali u ovome što se zove muzika vrlo je diskutabilno.

Vasil Hadzimanov Bend 2

gostovao na velikom koncertu Najdžela Kenedija u Beogradu

* Kako ste ispratili prethodnu, i šta ste poželeli sebi za ovu, 2021. godinu?

– Mislim da smo svi sebi požele i zdravlje i da smo shvatili da je to broj jedan na listi želja. Zapravo – zdravlje i ljubav. Nadam se da će svi da shvate da je to najbitnije. A onda dolazi, naravno, sve ostalo, i muzika i zarada i šta je sve već potrebno da bi čovek preživeo. Ali najbitnije je da se rešimo ove tegobe koja nas ipak sve strašno opterećuje. I ne samo to, radi se zaista o životima koji su izgubljeni. Mnogo ih je. Tako da, zdravlje i ljubav stavljam pod broj jedan, pa ćemo lako za sve ostalo.

godinekako je Vasil prvi put seo za klavir

godinase Hadžimanov profesionalno bavi muzikom

godinepostoji njegov, “Vasil Hadžimanov bend”

* Za nekoliko dana nam stiže i Srpska Nova godina. Hoćete li i nju proslaviti?

– Od kad sam bio klinac uvek smo slavili jednu, pravu novu godinu, 31. decembra. A ovo posle mi je već naporno. Nisam tip koji voli da proslavlja svaki od tih datuma, jer je neko rekao da tako mora. Ova nova godina na kraju decembra mi je okej, a posle slavimo kad nam se slavi i šta nam se slavi. To su neki datumi koji datiraju još iz detinjstva, gde je najbitnije da se porodica okupi, da svi budemo zajedno. To je najvažnije. A sad, da li je Božić ili Bajram, to nije važno.

jedini predstavnik Srbije i Crne Gore u Japanu na čuvenoj Svetskoj izložbi EXPO

* Premium Srbija je online magazin koji se bavi onim najboljim što Srbija ima iz raznih oblasti. Šta je po Vama najbolje iz naše zemlje?

– Imamo dosta toga za pohvaliti se, koliko god je opet, s druge strane često teško doći do tih kvalitetnih ljudi, jer su poklopljeni svim ovim nesposobnim, agresivnim i glasnim. Ali, od onih koje svi znamo, kao što su Novak Đoković i sportisti slični njemu, pa do velikih muzičara koji žive u inostranstvu, neki doduše žive i u Srbiji – od Bojana Zulfikarpašića, Marka Đorđevića, Jovana Pavlovića, i nekih ljudi koje nažalost vrlo uzak krug zna ovde u Srbiji, a koji su svetski poznati i uspešni, pa do mladih talentovanih ljudi koji tek nemaju gde da se iskažu jer je medijski sve preplavljeno šundom i muzikom koja nije muzika. Ipak, da kvaliteta, potencijala i talenta ima, to je neosporno. Samo što nam se stalno dešava da ti ljudi odu negde drugde. Pa eto, uostalom i naša ćerka sad gore negde vežba pevanje. Naravno da je otišla u Nemačku da studira, jer i mi razmišljamo da ako je izabrala opersko pevanje, šta će da radi u Srbiji? To su ti neki tužni fakti ove države, koja zapravo ima ogroman potencijal, ali nikako da to iskoristi.

Muzika pobedila glumu

Vasilova tetka Bisera Veletanlić se nedavno prikazala u potpuno novoj ulozi – odlične slikarke, A, da li ćemo možda i njega videti u nekim drugim “umetničkim cipelama”?

– Nisam se bavio slikarstvom nikad, ali sam crtao stripove kad sam bio klinac i tu pokazao neku dozu talenta. Ali samo to. U muzici imam toliko različitih zadataka, da kad god mi nešto dojadi, uzmem pa se bavim onim drugim. Nisam ni žanrovski ni stilski određen, da recimo samo džez klavir sviram celog života, pa da se umorim i počnem da slikam ili nešto drugo da radim. Stalno se nešto menja i uvek imam nove interesantne zadatke. Kad si kompozitor, aranžer, predavač, pijanista, klavijaturista koji svira sve to što svira, nikad nije dosadno. Obuzet sam time i nije mi padalo napamet nešto drugo. Mada sam, kao klinac bio u školi glume kod Mike Aleksića, pa je čak bilo i priče time da se bavim. Ali, na kraju je muzika pobedila u svakom smislu te reči – kaže Vasil, koji je igrao u “Sobi 405”, kad je imao 13 godina:

– To je bio moj debi i tu se završila moja glumačka karijera.