VASIL HADŽIMANOV, DŽEZ PIJANISTA I KOMPOZITOR

– Sva sreća jeste, ipak su se ove godine desile i lepe stvari. Nagrada za najboljeg džez pijanistu je zapravo objavljena još prošle godine, ali hajde da je računamo u ovogodišnju vest. A još jedna vest koja me drži pozitivnim je ta da je moja ćerka Marta primljena na Akademiju za muziku i scenske umetnosti u Manhajmu, na operski odsek, i to sa maksimumom bodova! Započela je svoje studije tamo i, bez obzira na sistem koji je poprilično težak, s obzirom na to da nije sve onako kako bi trebalo da bude i da se sve radi online, Marta ipak uči ono što najviše voli i želi. Njena majka i ja smo veoma srećni i zadovoljni zbog nje. Osim toga, pokušavamo pozitivno da gledamo i na ovakvu godinu koja zaista ima malo razloga za slavlje, ali eto, ima i nekih lepih novosti. Nije baš sve tako crno.

– Nismo stigli previše toga da uradimo, jer sam malo kasnije krenuo da radim, ali sam definitivno postao gost–profesor novosadske Akademije umetnosti i predajem izborne predmete džez klavira i harmonije i improvizacije. To je veliki pomak ne samo za mene kao nekog ko već osam godina radi kao gost-profesor u Makedoniji, u Štipu na tamošnjoj Muzičkoj akademiji, već i za Novosadsku akademiju, koja je spremna da uvede neke prilično drugačije izborne predmete u svoj kurikulum, i da modernizuje i promeni sisteme obrazovanja. Na beogradskoj Muzičkoj akademiji džez odsek već postoji, tako da je fino da se polako stiču uslovi da se, nadam se, nešto slično dogodi i na Akademiji u Novom Sadu.

– Da li mi džez daje slobodu? Naravno. Cela poenta i jeste u tome. Još sa 14-15 godina, kad sam rešio da se bavim ovom muzikom, ili se barem zaljubio u nju, jer nisam još bio svestan čime ću tačno da se bavim, još tada se ispostavilo da se ne samo bavim džez muzikom, nego muzikom koja u sebi ima taj duh džeza – sistem da nisu stvari unapred, od početka do kraja, zakucane, dogovorene i da tako moraju svaki put da se izvode i snimaju, već da uvek postoji makar neki delić pesme i kompozicije koji dopušta muzičarima da na licu mesta stvore nešto novo. To je džez psihologija zapravo i ja se na njoj baziram i kad je komponovanje u pitanju, i kad je sviranje u pitanju, a bogami i kad je život u pitanju. Imam taj princip da ne moramo baš sve unapred da planiramo, pogotovu što i ne možemo. Jer se uglavnom desi nešto drugo.

Gost online dočeka

U okviru dočeka Nove godine po julijanskom kalendaru violinista Stefan Milenković i novosadski kamerni orkestar “Camerata Academica” ugostiće 13. januara Vasila Hadžimanova, a publika će njihov nastup moći da prati onlajn putem platforme Visitns.rs i na Drugom programu Radio-televizije Srbije. Hadžimanov će se Milenkoviću pridružiti u izvođenju numera „Preko brda, preko brega“ i „The Christmas Song“.

– Imam dosta posla, bez obzira na to što su koncerti prekinuti. Radim na solo albumu, na kom sam sve svirao i komponovao, a izgleda ću i da ga produciram. Čeka se to izdanje, stopirano zbog svega ovoga, albuma koji sam snimio sa svojim klavirskim triom u Skoplju, pa duo album sa Dušanom Jevtovićem, koji sam snimao u Barseloni. Radim muziku za film Raše Andrića “Leto kada sam naučila da letim” – za promenu je snimljen jedan dečji film kod nas. I radiću sada muziku za drugu sezonu serije “Dug moru”. Tu su naravno i predavanja koja smo pomenuli, koja su meni takođe veoma bitna i vrlo me ispunjavaju, jer volim taj posao. Tako da nije da nemam posla, nije da je baš stalo sve, ali naravno da mi nedostaju živi koncerti. Mnogo.

– Kultura je bila na nezgodnoj poziciji i pre svega ovoga. Uvek je nekako najnebitnija stvar u celom planu države, iz samo njima poznatih razloga. Kultura je, po mom mišljenju jako bitna stavka za jednu naciju i državu. Ne smatraju oni da je tako. I to se videlo još odavno, nije to samo slučaj sa ovom vlašću, već sa mnogim prethodnim. Budžeti za kulturu, i sve ostalo, su bili smešni. Sve se svelo na entuzijaste-umetnike, muzičare, glumce… Međutim, sad kad je sve potpuno stopirano, tek se ne vidi nikakva inicijativa, niti želja da se makar nekakav plan napravi da mi funkcionišemo. I to je tragično. Naravno, nismo mi sami u celoj priči, za jedan koncert je potrebno mnogo radnika i ljudi koji se bave drugim profesijama da bi se taj koncert odigrao. Svi ti ljudi su takođe ostali bez posla. Ne znam šta bih rekao, osim da neće moći ovako još dugo. Nadam se da će stvari da se promene, mada ne vidim apsolutno nikakvu inicijativu s druge strane, da se obrati pažnja uopšte na nas.

– To je nužno zlo, što bi rekli. Sva sreća da imamo taj online, ne znam kako bi tek stvari funkcionisale da nema interneta. U stvari znam, ne bi ni funkcionisale. Ovako makar možemo da predajemo online, i mnoge profesije su zapravo izvodljive zahvaljujući internetu. Funkcionišu, ne prekidaju se, a rade se iz sigurnosti svoga doma. Ali, s druge strane, koncertno nastupanje i sviranje online ipak ne mogu ni da uporedim sa pravim nastupima. To stvarno nema veze s mozgom.

Drugo, mi nemamo kulturu da se ti nastupi eventualno organizuju pa da se plaćaju preko interneta. Kod nas to ne postoji i vrlo je teško izvesti. A mislim da smo svi, i moje kolege i ja, već dovoljno toga uradili onako u humanitarne svrhe. Izbacivali smo silne materijale, sarađivali online, tako da i nama i drugima bude malo lakše, da nam se svima desi nešto pozitivno i lepo. Međutim, ne može beskrajno tako, mora nešto i da se vrati. Tako da ta online priča funkcioniše u mnogo čemu, ali u ovome što se zove muzika vrlo je diskutabilno.

– Mislim da smo svi sebi požele i zdravlje i da smo shvatili da je to broj jedan na listi želja. Zapravo – zdravlje i ljubav. Nadam se da će svi da shvate da je to najbitnije. A onda dolazi, naravno, sve ostalo, i muzika i zarada i šta je sve već potrebno da bi čovek preživeo. Ali najbitnije je da se rešimo ove tegobe koja nas ipak sve strašno opterećuje. I ne samo to, radi se zaista o životima koji su izgubljeni. Mnogo ih je. Tako da, zdravlje i ljubav stavljam pod broj jedan, pa ćemo lako za sve ostalo.

– Od kad sam bio klinac uvek smo slavili jednu, pravu novu godinu, 31. decembra. A ovo posle mi je već naporno. Nisam tip koji voli da proslavlja svaki od tih datuma, jer je neko rekao da tako mora. Ova nova godina na kraju decembra mi je okej, a posle slavimo kad nam se slavi i šta nam se slavi. To su neki datumi koji datiraju još iz detinjstva, gde je najbitnije da se porodica okupi, da svi budemo zajedno. To je najvažnije. A sad, da li je Božić ili Bajram, to nije važno.

– Imamo dosta toga za pohvaliti se, koliko god je opet, s druge strane često teško doći do tih kvalitetnih ljudi, jer su poklopljeni svim ovim nesposobnim, agresivnim i glasnim. Ali, od onih koje svi znamo, kao što su Novak Đoković i sportisti slični njemu, pa do velikih muzičara koji žive u inostranstvu, neki doduše žive i u Srbiji – od Bojana Zulfikarpašića, Marka Đorđevića, Jovana Pavlovića, i nekih ljudi koje nažalost vrlo uzak krug zna ovde u Srbiji, a koji su svetski poznati i uspešni, pa do mladih talentovanih ljudi koji tek nemaju gde da se iskažu jer je medijski sve preplavljeno šundom i muzikom koja nije muzika. Ipak, da kvaliteta, potencijala i talenta ima, to je neosporno. Samo što nam se stalno dešava da ti ljudi odu negde drugde. Pa eto, uostalom i naša ćerka sad gore negde vežba pevanje. Naravno da je otišla u Nemačku da studira, jer i mi razmišljamo da ako je izabrala opersko pevanje, šta će da radi u Srbiji? To su ti neki tužni fakti ove države, koja zapravo ima ogroman potencijal, ali nikako da to iskoristi.

Muzika pobedila glumu

Vasilova tetka Bisera Veletanlić se nedavno prikazala u potpuno novoj ulozi – odlične slikarke, A, da li ćemo možda i njega videti u nekim drugim “umetničkim cipelama”?

– Nisam se bavio slikarstvom nikad, ali sam crtao stripove kad sam bio klinac i tu pokazao neku dozu talenta. Ali samo to. U muzici imam toliko različitih zadataka, da kad god mi nešto dojadi, uzmem pa se bavim onim drugim. Nisam ni žanrovski ni stilski određen, da recimo samo džez klavir sviram celog života, pa da se umorim i počnem da slikam ili nešto drugo da radim. Stalno se nešto menja i uvek imam nove interesantne zadatke. Kad si kompozitor, aranžer, predavač, pijanista, klavijaturista koji svira sve to što svira, nikad nije dosadno. Obuzet sam time i nije mi padalo napamet nešto drugo. Mada sam, kao klinac bio u školi glume kod Mike Aleksića, pa je čak bilo i priče time da se bavim. Ali, na kraju je muzika pobedila u svakom smislu te reči – kaže Vasil, koji je igrao u “Sobi 405”, kad je imao 13 godina:

– To je bio moj debi i tu se završila moja glumačka karijera.